www.radartutorial.eu www.radartutorial.eu Основе радарске технологије

Ветротурбине и радар

Слика 1: Ветротурбина

Слика 1: Ветротурбина

Обновљиви извори енергије, као што су ветротурбине, све више ће обликовати изглед предела. Међутим, у близини радарских система оне се сматрају непожељним изворима сметњи, па се грађевинска дозвола често одбија због близине радарског уређаја.

Тврди се да ове ветротурбине смањују домет радарских уређаја. То је често тешко замислити. Зато следи објашњење:

Засењивање

Непосредан утицај, на пример услед засењивања, није мерљив јер би био сувише мали. Као што људско око може да види кроз вентилатор који се окреће, тако и радар може једноставно да гледа кроз круг који описују лопатице ротора. Осим тога, засењивање иза препреке ширине само 2 до 5 метара, као што је стуб, може се непосредно утврдити само до око 1000 метара иза те препреке. Након тога се таласни фронт поново затвара услед дифракције електромагнетних таласа на препреци. Наравно, мали део предајне енергије се рефлектује и више није доступан циљевима који се налазе иза ње, али то не објашњава губитак домета. Ветротурбина је овде само препрека, као и свака кућа, дрво или кртичњак, и ако се ротор не окреће, у мешавини сигнала од непокретних циљева уопште се не издваја.

Стварна испитивања засењивања објавила је 2003. године компанија Alenia-Marconi Systems након опсежних рачунарских симулација. Према тим испитивањима, смањење ехо-сигнала авиона који лети непосредно у оптичкој сенци стуба ветротурбине износи мање од 2 dB. То је вредност која се потпуно губи у уобичајеној флуктуацији ехо-сигнала услед сложеног облика његове ефективне рефлективне површине.

Поред тога, мора се узети у обзир да при хоризонталном углу ширине снопа антене од типично 1,6° и пречнику стуба ветротурбине од око 3 m, она мора да се налази унутар полупречника од 3m/[2·sin(1,6°/2)] = 107 m (!) да би у потпуности заклонила дијаграм зрачења антене, односно ширину снопа на половини снаге. У пракси се ветротурбине налазе знатно даље и зато могу да заклоне само мали део енергије предајног импулса.

Сви радарски системи на које се ово односи раде у фреквенцијским подручјима у којима електромагнетни таласи имају квазиоптичка својства. Зато се може извести једноставан оглед помоћу јаке батеријске лампе, чији светлосни сноп по могућности може да се фокусира померањем рефлектора. Усмерите сноп лампе на зид удаљен око 6 до 10 метара и окретањем рефлектора фокусирајте га у што мању светлу тачку. Затим на произвољном месту поставите оловку у светлосни сноп (обратите пажњу: само оловку, а не и руку!) и посматрајте сенку на зиду. Ако сенка није видљива, посматрајте утицај оловке на осветљеност светле тачке. Уочићете

  • да након одређеног минималног растојања од лампе више није видљив никакав утицај на осветљеност;
  • да до одређеног растојања оловке од осветљеног зида такође није видљива никаква сенка.

Однос пречника оловке и пречника светлосног снопа приближно одговара односу који има ветротурбина на удаљености од 5 до 10 km у односу на ширину дијаграма зрачења антене радара контроле ваздушног саобраћаја.

Позивање само на засењивање представља недопустиво поједностављење утицаја ветротурбине на радарски уређај и има мало везе са стварним условима. Сенка се може измерити само непосредно и на релативно малој удаљености иза ветротурбине. (Дакле, на висини и удаљености које би пилот из разумљивих разлога свакако требало да избегава.) Такође још нико није објаснио зашто засењивање које ствара ветротурбина негативно утиче на радар, док се засењивање исте величине, на пример услед групе дрвећа, може толерисати.

Слабљење иза групе дрвећа или ветропарка износи око 2 децибела. Међутим, природно колебање ехо-сигнала авиона, односно губитак услед флуктуације, може да износи више од 30 децибела и тако буде више од хиљаду пута веће. Радар и са тим мора исправно да ради.

Утицај на домет радара

Радарски уређај може да разликује ехо-сигнале непокретних објеката од ехо-сигнала покретног објекта, као што је авион, анализом Доплерове фреквенције. Приказ ехо-сигнала непокретних циљева, као што су куће, дрвеће и брда, потискује се помоћу техничког склопа. Само ветротурбина представља изузетак. Њене ротирајуће лопатице такође стварају Доплерову фреквенцију, због чега је ехо-сигнал ветротурбине веома сличан ехо-сигналу хеликоптера у лебдењу. Управо то чини ветротурбину препреком која се више не може толерисати. Радарски уређај за тај ехо-сигнал генерише лажни аларм. Тај лажни аларм најпре мора да се обради на исти начин као прави аларм. За утврђивање да је реч о лажном аларму потребно је време. Код дигиталних радарских уређаја то је време обраде, а код аналогних време пажње контролора летења или оператера радара. Често је потребно сачекати још један обртај антене пре него што се донесе одлука о том циљу. Један лажни аларм још не представља проблем, али су ветротурбине обично постављене близу једна другој. Свака ветротурбина ствара лажни аларм и учесталост лажних аларма веома брзо достиже вредности које се више не могу толерисати. Мали авион који се налази изнад ветропарка могао би због тога да остане неоткривен.

Морају се предузети мере за смањење учесталости лажних аларма у радарском уређају. Уобичајена пракса је да се положаји ових ветротурбина унесу у карту сталних одраза – врсту електронске карте у меморији процесора радарских сигнала – и да се за те положаје дугорочно чувају измерене средње јачине ехо-сигнала. При следећем обртају антене даље се обрађује само разлика између тренутно измерене вредности и сачуване јачине ехо-сигнала. Ова метода је веома ефикасна ако је ехо-сигнал непокретне препреке константан. Нажалост, код ветротурбина то је ретко случај јер се смер ветра и положај ротора непрестано мењају. То значи да за ту тачку терена мора да се дефинише виши праг изнад којег радар препознаје важан циљ. Ту процесор радарских сигнала достиже своје границе, јер се сви прорачуни морају извршавати у реалном времену. Често се користе процесори код којих тим прорачунима не управљају софтверски програми, већ се они извршавају помоћу изузетно брзе чврсто ожичене логике. Ако та логика не може да одлучи да ли циљ постоји или не, одлука се прослеђује следећем степену, који може да упореди више обртаја антене, али чији резултат више није доступан у реалном времену.

Све ове мере за смањење учесталости лажних аларма истовремено смањују вероватноћу откривања стварних циљева. Због различитих прагова у обради сигнала, учесталост лажних аларма и вероватноћа откривања међусобно су условљене и обрнуто су пропорционалне. Управо у томе је проблем: домет радарског уређаја одређује се за константну вероватноћу откривања. Ако се она погорша, ефективно се смањује и домет радарског уређаја. То такође објашњава зашто се мањи број ветротурбина у близини радарског уређаја можда још могао толерисати, док би изградња додатних постројења снажно утицала на домет радара.

Могућа решења

Слика 2: Доплерови спектри авиона и ветротурбине знатно се разликују.

Слика 2: Доплерови спектри авиона и ветротурбине знатно се разликују.

Осим рестриктивних ограничења изградње, технички се нуди и више других решења. Као могуће побољшање мора се пронаћи мера која смањује време потребно за препознавање могућег лажног аларма. Инжењерска компанија Cambridge Consultants развила је радарски поступак који спорни правац проверава десет пута у секунди, уместо досадашњег једног пута на сваких 4 секунде, и тако у реалном времену јасно препознаје да је спорни циљ ветротурбина. Cambridge Consultants овај поступак назива холографски радар™

То је могуће код радарског уређаја који помоћу фазиране антенске решетке врши дигитално обликовање снопа. Ова технологија, до сада развијана само за најсавременије војне радарске уређаје, у међувремену је постала приступачна и за цивилну примену. Пошто се више не користе механички ротирајући склопови, овај поступак не захтева одржавање и потпуно је независан од временских услова, као што је брзина ветра. За задатке контроле ваздушног саобраћаја велика је предност и могућност одређивања треће координате, односно висине лета, независно од секундарног радара.

Применом савремене статистичке методе за одређивање прагова у поступку CFAR досадашњи губици вероватноће откривања у близини ветротурбина могу се готово у потпуности елиминисати.

Слика 2 приказује разлике у Доплеровој фреквенцији током узастопних периода импулса код двомоторног елисног авиона и ветротурбине за радар у I-опсегу. Авион има Доплерову фреквенцију веће амплитуде која потиче од трупа, крила и репних површина. Та Доплерова фреквенција настаје услед радијалне брзине авиона. Елисе стварају додатне изражене компоненте са другим Доплеровим фреквенцијама, које се називају JEM линије (од „Jet Engine Modulation“).

Најјачи ехо-сигнал ветротурбине настаје од рефлективне површине непокретног стуба без Доплерове фреквенције (fD = 0). Лопатице ветротурбине такође стварају Доплерове фреквенције, чија је максимална вредност упоредива са вредношћу код елисног авиона. Међутим, свака мала површина великих лопатица има различиту радијалну брзину, тако да не настају импулсне амплитуде као код авионских елиса, већ непрекидан прелаз од негативног до позитивног максимума. На основу ових разлика у спектру ветротурбина се може недвосмислено разликовати од авиона.

Поред тога, спроводе се и испитивања [1] са циљем да се применом стелт-технологије смањи ефективна рефлективна површина ротора ветротурбина. Осим што је ова технологија веома скупа, она је, нажалост, прилагођена само одређеном фреквенцијском подручју и зато има ограничено дејство. Осим тога, она не сме да учини ветротурбину потпуно невидљивом, јер би у супротном опасност од судара при слабој видљивости била превелика упркос навигационом радару. Занимљиво је да такве стелт-ветротурбине зато имају угаони рефлектор, како би их навигациони радарски уређаји ипак могли да открију. То није противречност, јер је ехо-сигнал смањен стелт-технологијом снажно флуктуирао и садржао Доплерову фреквенцију. Угаони рефлектор, напротив, у правцу радарског уређаја који претражује простор даје константан ехо-сигнал, који радар по потреби може да потисне или прикаже.

Као још једно могуће решење, у будућности би свака ветротурбина могла да буде опремљена транспондером за секундарни радар, који би радарском уређају саопштавао: Овај ехо-сигнал потиче од ветротурбине xyz! У идеалном случају могли би се преносити и смер ветра и брзина ротора. Процесор радарских сигнала третирао би тај ехо-сигнал као циљ, корелисао га са сигналом транспондера, али га по потреби не би приказивао или тим сигналом уопште не би оптерећивао удаљене дисплеје. Технички захтеви на страни ветротурбине били би релативно мали. На страни радара било би потребно само прилагодити софтвер овом решењу, а код новијих радарских уређаја можда и повећати рачунарску снагу процесора радарских сигнала због сада знатно већег броја релевантних циљева. Уместо секундарног радара могла би се користити и веза преко посебне IP адресе сваке ветротурбине. Много већи напор захтевало би управљање овим решењем, јер је потребна стандардизација коју би можда ICAO најпре морала међународно да призна. Узгред, ово решење би имало још једну предност: захваљујући познатим положајима ветротурбина и њиховим транспондерским сигналима, досадашњи тестни транспондери постали би сувишни, а радарски уређаји могли би да користе просторно распоређене ветротурбине за интерну калибрацију својих пријемних канала.


[1] Стелт-технологија: http://www.hitek-ltd.co.uk/

Аутор: Кристијан Волф,
Превод на српски: Још нико