Савети и упозорења за самосталну израду радара
На форумима и блоговима понекад се поставља питање на шта треба обратити пажњу приликом самосталне израде радара. Често се при томе помињу авантуристичке конструкције са сателитском антеном и магнетроном из микроталасне пећнице, које међутим практично немају никакве шансе да исправно функционишу.
Ипак, самостално направити сопствени радар који се чак може и законито користити лакше је него што се мисли.
Али као опште правило важи: Не користите магнетроне из микроталасних пећница!
Из безбедносних разлога уопштено би требало ограничити се на полупроводничке склопове,
јер њихови умерени радни напони представљају знатно мању опасност.
Често постављана питања
Колику снагу мора имати предајник да би се постигао домет од око 2 до 3 километра?
За домет радара важе два услова. Први је временски услов, који мора обезбедити довољно времена за пријем у односу на потребно време простирања електромагнетних таласа. Други је енергетски услов, према коме енергетски биланс предајника мора бити довољан да надокнади губитке на путу до циља, при рефлексији и на повратном путу, тако да до пријемника још увек стигне употребљив ехо-сигнал.
Ако се одлучите за импулсни радар, тада према радарској једначини импулсна снага за овај домет треба грубо процењено да износи око 5 до највише 10 W, а фреквенција понављања импулса прикладно треба да буде у опсегу од 1 до највише 10 kHz, што је више него довољно за једнозначна мерења у овом домету.
Ако се одлучите за FMCW радар, снага предајника од 10 до 30 mW сасвим је довољна. Уместо фреквенције понављања импулса, сличну функцију овде има трајање бурста (то је трајање једног мерног циклуса, односно трајање линеарног пораста фреквенције). Пошто се оно обично налази у милисекундном опсегу, не очекују се вишезначна мерења даљине.
Разлог због кога FMCW радар са мањом снагом може постићи већи домет од импулсног радара лежи у томе што за домет није одлучујућа само импулсна снага, већ пре свега енергетски садржај предајних импулса. Због тога се у суштини може поредити средња снага импулсног радара са снагом FMCW радара.
Које фреквенције могу да користим за самоградњу радара?
Постоји више дозвољених фреквенцијских опсега намењених посебно мерној техници (а радар спада у мерну технику). Посебно је позната фреквенција 24,125 GHz у K-опсегу, за коју се већ нуди велики број радарских модула за аматерске пројекте. Ова одобрења фреквенција која издаје немачка Савезна агенција за мреже углавном су ограничена и у погледу максималне снаге предајника.
Дозвољени су и пројекти као што је UWB радар, који емитује само неколико изузетно кратких импулса, који се на већем растојању једва могу разликовати од природног шума околине. Пошто немачка Савезна агенција за мреже практично не може ни да измери такво додатно зрачење шумних импулса, не може ни да тврди да они негде изазивају сметње. Због тога су UWB радари са ограниченом импулсном снагом општим прописом дозвољени.
UWB радар се, међутим, не препоручује аматеру са мало искуства у области високофреквенцијске технике. Бржи и поузданији резултати постижу се комерцијално доступним FMCW радарским модулима. Они већ садрже предајник, пријемник и антенске зрачеће елементе и потребно их је само повезати са нискофреквенцијским склоповима. Али опрез! Многи веома јефтини модули погодни су само као CW радар и не могу да се модулишу. Због тога они по правилу не могу ни да мере даљину. Као практично правило може се рећи: ако радарски модул има само три прикључна пина, сигурно није погодан за FMCW радар.
Могу ли да користим стару сателитску антену као антену за радарски модул?
У принципу: да. Пошто су сателитске антене пројектоване за фреквенције до око 13 GHz, теоретски су у области од 24 GHz знатно ефикасније него при употреби у систему за сателитски пријем. Треба само водити рачуна да рефлектор није деформисан, јер се у супротном овај добитак поново губи. Покушај да се рефлектору угаоном брусилицом да облик „типичан за радар“ зато неће успети.
При усмеравању такође треба узети у обзир да су ове антене заправо намењене пријему сигнала из правца приближно 27°…30° изнад хоризонта. За хоризонтално зрачење радара, антена зато мора да се нагне унапред приближно за овај угао.
Стари LNB са пречником врата од 40 mm може једноставно да се растави, а једноставан радарски модул са само две patch антене може да се постави у кућиште иза рупчастог озрачивача тако да се patch антене налазе приближно у средини кружног дела таласовода. Ово решење није нарочито ефикасно, јер две patch антене морају да деле централну област и зато ниједна од њих није тачно у средини. Међутим, ова конструкција има предност што старо LNB кућиште обезбеђује добро оригинално механичко причвршћење тачно на правом месту и истовремено штити од прскања воде.
Формално-правна страна овакве конструкције, међутим, може постати проблематична. Чак и релативно мала сателитска антена пречника само 60 cm има добитак антене до 36 dB, што одговара фактору од око 4000. Под одређеним околностима укупан збир губитака можда неће бити довољан да се поуздано остане испод максимално дозвољене EIRP коју прописује немачка Савезна агенција за мреже. EIRP (Effective Isotropic Radiated Power) представља снагу предајника помножену са добитком антене. И овде, међутим, постоји једноставно решење: ако дође до такве ситуације, у LNB кућиште непосредно испред групе предајних антена може се поставити мали комад експандираног полистирена, чије је мало слабљење за ову намену сасвим довољно.
Каква је изложеност зрачењу овог радара и да ли се могу очекивати штетне последице по здравље?
Снаге предајника комерцијално доступних радарских модула налазе се у опсегу од свега неколико миливата.[1] (Видети техничке податке на http://www.viasat.com/files/assets/web/datasheets/24GHz_RADAR_chip_103_web.pdf) Чак и када се користи антенски рефлектор са добитком од 36 dB, ефективна снага од приближно 1 до највише 4 W може се очекивати само у главном правцу зрачења. (У Немачкој дозвољена гранична вредност износи 50 W по квадратном метру.) Овај прорачун је, међутим, далеко од стварних услова, јер на растојању од једног до два метра радар уопште не може да озрачи површину од једног квадратног метра, пошто је дијаграм зрачења антене много ужи.
После растојања од око два метра губици услед дивергенције снопа (видети: слабљење у слободном простору) поново постају толико велики да изложеност зрачењу опада са квадратом растојања. У најнеповољнијем случају, на растојању од једног метра директно у правцу главног снопа (а у пракси је тешко прићи знатно ближе), овај радар ствара изложеност зрачењу упоредиву са мобилним телефоном који се држи директно уз уво. Ако се стоји поред радара, дакле изван главног правца зрачења, његова изложеност зрачењу може се занемарити.
Аутор: Кристијан Волф,
Превод на српски:
Још нико