Усмереност и антенски добитак
Слика 1: Поређење површине коју озрачује усмерена антена са површином сфере,
(Напомена: при поређењу полупречник сфере мора бити једнак растојању правоугаоне површине од средишта.)
Слика 1: Поређење површине коју озрачује усмерена антена са површином сфере,
(Напомена: при поређењу полупречник сфере мора бити једнак растојању правоугаоне површине од средишта.)
Усмереност и антенски добитак
Антенски добитак G описује усмереност D и ефикасност η антене као једну практичну величину за употребу.
Усмереност антене
Усмереност антене представља однос густине снаге S (зрачена снага по јединици површине) стварне антене у правцу њеног главног максимума и хипотетичког, али физички непостојећег изотропног зрачника, који би зрачио равномерно у свим правцима. Густина снаге изотропног зрачника представља равномерно распоређену зрачену снагу по целој површини сфере. Свака реална антена има мање или више изражену усмереност. Усмереност је дефинисана односом густине снаге стварне антене у правцу главне латице и густине снаге изотропног зрачника:
| D = | S |
S = густина снаге стварне антене Si = густина снаге изотропног зрачника |
(1) | |
| Si |
Усмерена антена концентрише своју зрачену снагу само на мали део површине сфере. И тај део површине може се довести у однос са укупном површином сфере. Та површина се израчунава помоћу углова ширине снопа на половини снаге, изражених у радијанима [rad]. (У овој мери већ је садржан полупречник јединичне кружнице и он се скраћује са полупречником сфере.) Висина и ширина ове ефективне површине дефинисане су као умношци коришћене таласне дужине.
| D = | Aсф | ≅ | 4π r2 | = | 4π | = | 4π · AW |
Aсф = укупна површина сфере AW = b·h = ефективна површина на сферној површини θAz = ширина снопа на половини снаге по азимуту, у [rad] θEl = ширина снопа на половини снаге по углу места, у [rad] b = ширина површине h = висина површине |
(2) | |
| AW | θAz · θEl | λ/b · λ/h | λ2 |
Овде ипак постоји одређена непрецизност, јер се површина AW = b·h налази у равни, а не на површини сфере. Ова непрецизност је утолико мања што је површина b·h мања у односу на површину сфере, односно што је усмереност антене израженија. Код углова отварања до око 20° ова непрецизност се може занемарити.
Антенски добитак антене
Усмереност је суштински део антенског добитка. Код стварног антенског добитка морају се узети у обзир и добици и губици. Зрачена снага антене пропорционална је снази предајника која се доводи на антену, а која се релативно једноставно може измерити на доводном воду. Међутим, део те снаге губи се унутар саме антене на њеним омским отпорима. Ти губици су описани ефикасношћу антене. Када би постојала идеална антена без ових губитака, њен антенски добитак био би једнак њеној усмерености.
Антенски добитак је за фактор ефикасности мањи од усмерености:
| G = η· D | (3) |
Ова ефикасност η може се означити и као антенски специфичан фактор Ka. Тиме се за антенски добитак добија следећа једначина:
| G = | 4π · AW · Ka | (4) |
| λ2 |
Антенски добитак не мора увек бити већи од 1. Постоје и антене чији је антенски добитак мањи од 1. То су најчешће мерне антене код којих је важно да у веома широком фреквенцијском опсегу антенски добитак остане што је могуће уједначенији, како би се резултати мерења из различитих фреквенцијских опсега могли међусобно поредити.
Поједностављења
Да би се површина сфере изотропног зрачника и ефективна површина антене могле довести у међусобни однос, неопходно је прећутно усвојити неколико поједностављења:
- Претпоставља се да је сва зрачена енергија концентрисана у главној латици антене. Дакле, не постоје бочне латице.
- Претпоставља се да је сва зрачена енергија антене концентрисана унутар измерене ширине снопа на половини снаге. То значи да изван тог угла нема зрачене енергије.
- Унутар ширине снопа на половини снаге енергија је равномерно распоређена. (Тако се од приближно конусног облика добија пирамидални облик са димензијама: вертикална ширина снопа на половини снаге × хоризонтална ширина снопа на половини снаге.)
Само захваљујући овим поједностављењима могуће је математички упоређивати ове две геометријске површине (површину сфере и правоугаони исечак на њој). Последица тога је да се, ако се у даљим прорачунима користе овако дефинисане величине усмереност, антенски добитак и ширина снопа на половини снаге, не може накнадно одустати од ових поједностављења и тврдити да се, на пример, при употреби заједничке предајно-пријемне антене, услед квадрирања антенског добитка мења и облик антенског дијаграма (на пример са (sinx)/x у (sin²x)/x² унутар граница ширине главне латице између нултих вредности). Идеализовани облик угла отварања не мења се квадрирањем!
Грешка би настала ако би се од идеализованог угла отварања поново прешло на стварни (или у пракси ионако само математичкој функцији приближно одговарајући) облик антенског дијаграма. Вредности усмерености, ширине снопа на половини снаге и антенског добитка, које су дефинисане управо уз помоћ ових поједностављења, тада више не би могле безрезервно да се користе. Јер је крајње ненаучно током прорачуна намерно мењати почетно усвојене геометријске претпоставке само да би се добио жељени резултат!
(Двопутањски антенски дијаграм)
У реалним условима, чак и код добре усмерене антене, на пример само око 80% укупне зрачене енергије налази се у главној латици. То значи да је и ефикасност антене η (или Ka) приближно 80%. На тај начин се утицај наведених поједностављења практично компензује.
Аутор: Кристијан Волф,
Превод на српски:
Александар Г. Ристић>