Слика 1: Шематски симбол магнетрона
Шта је магнетрон?
Магнетрон
Слика 2: Магнетрон МИ 29Г руског радара П–37
Магнетрон је вакуумска цев за генерисање високофреквентних осцилација и често се користи за производњу велике импулсне снаге која је потребна у радарским системима. Његов рад се заснива на модулацији брзине електрона у простору простирања. Због тога се магнетрон сврстава у цеви са временом пролаза. Магнетрон је самопобудни осцилатор који, за разлику од линеарних електронских цеви као што су цев са путујућим таласом или клистрон, ради на другачијем принципу. Релативно једноставна конструкција има недостатак што магнетрон најчешће може радити само на једној фиксној фреквенцији. Она може бити у опсегу од 600 MHz до око 95 GHz[1]. У магнетрону су електрично и јако магнетно поље постављени међусобно управно (укрштено). Због тога се у старијој литератури магнетрон назива и „генератор укрштеног поља“ или „осцилатор укрштеног поља“.
Конструкција магнетрона
издвајање
Слика 3: Модел пресека магнетрона
Слика 3: Модел пресека магнетрона
Магнетрон је у суштини диода, јер не користи никакву решетку за управљање. Анода је израђена од масивног бакарног блока. У централном отвору анодног блока налази се цилиндрична катода, коју у средишту држе доводни проводници за грејање, директно загревана оксидна катода велике емисионе способности. Пошто се анода због великих расхладних површина обично налази на потенцијалу масе, катода мора бити на веома високом негативном напону. То значи да и грејање мора бити на истом негативном потенцијалу. У том случају се користи директно грејање, односно катода је директно повезана са једним прикључком грејања. Проводници морају бити довољно чврсти и стабилни да држе катоду и грејач у исправном положају. Паралелно са катодом налази се снажно магнетно поље сталног магнета.
Слика 3: Модел пресека магнетрона
Слика 4: Резонатор у анодном блоку има функцију паралелног резонантног кола: супротне анодне површине на прорезу чине кондензатор, а обилазни пут око отвора представља индуктивност (са само једним навојем).
Слика 4: Резонатор у анодном блоку има функцију паралелног резонантног кола: супротне анодне површине на прорезу чине кондензатор, а обилазни пут око отвора представља индуктивност (са само једним навојем).
Слика 4: Резонатор у анодном блоку има функцију паралелног резонантног кола: супротне анодне површине на прорезу чине кондензатор, а обилазни пут око отвора представља индуктивност (са само једним навојем).
У анодном блоку је израђено од 8 до 20 шупљина, које представљају шупљинске резонаторе који одређују фреквенцију. Када један резонатор осцилује, он побуђује и суседни резонатор, али са фазним помаком од 180°. Због овог кашњења од резонатора до резонатора, анодни блок делује као затворена линија кашњења. Због тога се ова конструкција у неким публикацијама назива и „Multicavity Traveling Wave Magnetron“.
Ови резонатори су преко уског прореза повезани са простором између аноде и катоде. Тако је ефективна површина аноде подељена на више сектора, чији број одговара броју резонатора. Простор између аноде и катоде назива се простор простирања. У том простору електростатичко и магнетно поље делују на путању електрона.
Слика 5: Облици анода магнетрона
Слика 5: Облици анода магнетрона
Могући облици резонатора приказани су на слици 5, која у сваком квадранту приказује по један различит облик аноде.
- тип са прорезима
- тип кружног сектора (или тип са мостићима)
- Rising Sun тип
- тип са отворима
Класичан облик је тип са отворима, који се буши и глода из масивног бакарног блока. Први магнетрон произведен у серијској производњи био је управо тог типа. Оба типа са прорезима такође се израђују глодањем. Глодање релативно меког бакра представља веома захтеван производни поступак, јер алат може уклањати само малу количину материјала без деформације преосталог дела. Ради смањења обима глодања развијен је тип кружног сектора. Он се производи утискивањем бакарних мостића (отуда назив тип са мостићима) у претходно припремљене кратке прорезе. Резонантна фреквенција ових шупљина може се проверити већ током производње и кориговати урезивањем жлебова у ивице мостића. Савремени магнетрони су углавном овог типа, јер су трошкови производње најнижи.
Како функционише магнетрон?
Принцип рада магнетрона
Као и код свих цеви са временом пролаза, и код магнетрона се електронски процеси при стварању високофреквентних осцилација могу поделити у четири фазе:
1. Процес: Стварање и убрзавање електронске струје
Слика 6: Путања електрона под утицајем електростатичког и магнетног поља за различите густине магнетног флукса.
Слика 6: Путања електрона под утицајем електростатичког и магнетног поља за различите густине магнетног флукса.
Слика 6: Путања електрона под утицајем електростатичког и магнетног поља за различите густине магнетног флукса.
Када се на загрејану катоду доведе анодни напон, електрони се крећу радијално према аноди. Јако статичко електрично поље убрзава електроне, па они преузимају енергију. Слика 6 приказује путању појединачног електрона без утицаја магнетног поља тамноплавом бојом; он се креће праволинијски од катоде ка аноди.
Ако магнетно поље продире аксијално кроз простор између аноде и катоде (дакле, електрично и магнетно поље су међусобно управни), електрони се скрећу по епициклоидним путањама. Што је већа густина магнетног флукса, то је веће и скретање. Густина флукса при којој путања електрона само додирује аноду (приказано црвеном бојом) назива се критична густина флукса. У практичном раду бира се знатно већа густина флукса од критичне (приказано наранџастом бојом). Електрони тада не могу достићи аноду и анодна струја не би текла.
Међутим, ако анодна струја не може тећи, електрони немају довољно енергије да одрже осцилације у резонаторима упркос издвајању снаге. Значајним повећањем анодног напона електрони добијају веће почетно убрзање према аноди. Што је анодни напон већи, то су електрони бржи и енергетски богатији. Магнетно поље тада не делује довољно дуго да би их скренуло изнад критичне путање. Тако постаје мерљива анодна струја. Теоријски би путања електрона изгледала као пример приказан љубичастом бојом. Иако су импулсне снаге у мегаватском подручју, анодна струја износи само неколико десетина милиампера. Разлог је што се анодна струја због инерције мерних инструмената мери само као средња снага. Вршна струја је знатно већа. У пракси би се таква путања могла појавити само ако анода нема резонаторе (или ако су они кратко спојени, као што је приказано на слици 6).
2. Процес: Управљање брзином електрона
Слика 7: Расподела електричног поља кружног таласа
Слика 7: Расподела електричног поља кружног таласа
Електрони који пролазе поред прореза шупљинских резонатора побуђују њихове осцилације. Већ први осцилујући резонатор побуђује суседни, али са фазним кашњењем од 180°. Тај резонатор затим побуђује следећи и тако редом. Цео низ резонатора формира линију кашњења. На тој линији кашњења настаје кружни електромагнетни талас. Пошто магнетно поље тог таласа делује само унутар резонатора, на електроне у простору простирања делује само електрично поље концентрисано у прорезима резонатора.
На слици 7 приказано је само високофреквентно електрично поље кружног таласа и припадајућа расподела наелектрисања на анодним сегментима у једном тренутку. Зелене стрелице симболизују кретање електрона унутар анодног блока изазвано високофреквентном осцилацијом. Високофреквентно поље у прорезима резонатора и наелектрисања на анодним сегментима делују додатно уз стално присутно статичко електростатичко поље.
Кружни талас зато мења потенцијале анодних сегмената на вредности које су нешто веће (позитивније) или нешто мање (негативније) од потенцијала анодног једносмерног напона. Те разлике потенцијала у том тренутку означене су знаковима „+“ и „−“.
Електрони који лете из катоде према тренутно позитивније наелектрисаним анодним сегментима додатно се убрзавају. Због тога је магнетно скретање удесно јаче, а електрони добијају већу тангенцијалну брзину.
С друге стране, електрони који се крећу према тренутно негативније наелектрисаним сегментима бивају успорени. Они се не скрећу толико удесно и зато добијају мању тангенцијалну брзину.
3. Процес: Густинска модулација електронског тока

Слика 8: Густински модулисан електронски ток у облику ротирајућег „точка са жбицама“
Слика 8: Густински модулисан електронски ток у облику ротирајућег „точка са жбицама“
Међутим, не креће се само један електрон по путањи описаној на слици 6. Катода емитује веома велики број електрона у свим правцима. Њихова расподела је у почетку веома равномерна. Тек утицај електричних поља резонатора изазива модулацију брзине електрона.
Због различитих брзина појединих група електрона јављају се ефекти времена пролаза током њиховог кружног кретања. Бржи електрони сустижу спорије. Што су ближи аноди, то је њихово груписање израженије, па долази до нагомилавања електрона у облику ротирајућег „точка са жбицама“.
Пошто ово стање није статично, јер и талас (а тиме и расподела поља на резонаторима) и точак са жбицама непрекидно ротирају, тангенцијална брзина електронских жбица и угаона брзина кружног таласа морају бити усклађене. Ово подешавање брзине електрона постиже се тако што радарски техничар подешава анодну струју на вредност прописану у упутству за употребу.
4. Процес: Предаја енергије електрона високофреквентном пољу
Када се једна од жбица нађе испред анодног сегмента који је због високофреквентног наизменичног поља, надовезаног на анодни једносмерни напон, тренутно нешто негативнији, електрони се успоравају и предају своју енергију високофреквентном наизменичном пољу. На свом путу између катоде и аноде, електрони у жбици бивају више пута успорени пре него што достигну одговарајући (тада негативнији) анодни сегмент. При сваком успоравању, као и при коначном удару у аноду, предају енергију високофреквентној осцилацији. Захваљујући вишеструком успоравању електрона, његова енергија се користи веома ефикасно, па се могу постићи степени корисног дејства до 80%.
Слика 9: Процес успостављања осцилација: стварање пригушене осцилације једним електроном
Процес успостављања осцилација
Након укључења анодног напона још увек не постоји високофреквентно поље. Појединачни електрон се под утицајем статичког електричног поља анодног напона и магнетног поља креће као што је приказано на слици 6 (црвена путања електрона). Електрони су носиоци наелектрисања: при проласку поред прореза шупљинских резонатора предају им део своје енергије.
Детаљније посматрано, процес успостављања осцилација изгледа овако: Иако анода има висок позитиван потенцијал у односу на катоду (што се испољава као недостатак слободних електрона), у металу и даље постоји довољан број слободних електрона. У стању мировања они се налазе на приближно сталном међусобном растојању, јер се због негативног наелектрисања међусобно одбијају. Када додатни електрон пролети поред прореза, он додатно одбија мирне електроне који се налазе у близини. То делује на све електроне око отвора у аноди. Чак и када електрон одавно прође, потребно је извесно време да се поново успостави стање равнотеже. Око анодног отвора настаје пригушена осцилација на резонантној фреквенцији.
И сам пролазећи електрон постаје спорији: предао је део своје енергије шупљинском резонатору.
Шупљински резонатор у почетку осцилује веома слабо на сопственој резонантној фреквенцији. Одмах затим почиње међусобно дејство између овог високофреквентног поља (које у почетку има малу снагу) и електронског тока. Електрони додатно бивају под утицајем наизменичног поља, па почиње процес интеракције између високофреквентног поља и електрона чија је брзина модулисана, описан у процесима од 1 до 4. Максимална амплитуда осцилације достиже се веома брзо.
Успостављање осцилација, нажалост, не настаје са предвидљивим фазним положајем. Свако покретање осцилација има случајну фазу. Због тога импулси предајника који се генеришу магнетроном нису међусобно кохерентни.
Ипак, могуће је помоћу кохерентног осцилатора приморати магнетрон да започне осцилације са његовим фазним положајем. [2]
Режими рада магнетрона
Слика 10: Облици осцилација магнетрона (анодни сегменти су приказани као развијени).
Слика 10: Облици осцилација магнетрона (анодни сегменти су приказани као развијени).
Слика 11: пресечени магнетрон, краткоспојни прстенови су јасно видљиви
Радна фреквенција пре свега зависи од димензија резонатора и простора простирања између аноде и катоде. Пошто су појединачни резонатори међусобно спрегнути преко простора простирања, за читав систем (линију кашњења) постоји више резонантних фреквенција.
На слици 10 приказана су три од четири могућа облика осцилација (режима рада) магнетрона са 12 резонатора. При раду у другим режимима (3/4π, 1/2π, 1/4π) опадају снага, степен корисног дејства и фреквенција осцилације.
Да би се успоставио стабилан рад у оптималном π-режиму, могу се применити две конструктивне мере:
- Краткоспојни прстенови на анодним сегментима:
И парни и непарни сегменти међусобно су повезани краткоспојним прстеновима. Тако у π-режиму анодни сегменти имају исти потенцијал. Други режими се потискују струјама изједначења које теку преко ових краткоспојних прстенова.
- Употреба резонатора различитих сопствених фреквенција
Једна таква варијанта је анодна конструкција Rising Sun.
Тип Rising Sun има прорезе различитих дужина. У једном конкретном примеру, резонантна фреквенција сваког другог резонатора подешена је на трећи хармоник жељене радне фреквенције у π-режиму, дакле на троструку основну фреквенцију. У нормалном случају ова резонантна фреквенција (зато што је непаран умножак радне фреквенције) подржава фронтове осцилације у π-режиму.
Ако би магнетрон, на пример, радио у 1/2π-режиму, струјни ток осцилације обухватао би два резонатора који су чврсто међусобно спрегнути. Један резонатор би тада радио на другом хармонику, а други на шестом хармонику. Пошто мањи резонатор сада ради на парном умношку, а због чврсте спреге и даље мора постојати фазни помак од 180°, он се налази у противфази у односу на суседне резонаторе. Тако већ неповољан степен корисног дејства погрешног режима постаје још неповољнији, услови рада се додатно погоршавају, све док осцилација не пређе у π-режим.
Да би уопште могла настати осцилација у неком другом режиму осим π-режима, број резонатора мора одговарати том режиму. На пример, за режим 3/4π број резонатора мора бити дељив са 6, како би се формирао кружни талас у том режиму. Због тога број могућих режима зависи од броја резонатора.
Издвајање енергије из магнетрона
Високофреквентна енергија може се издвојити из магнетрона помоћу спрежне петље. На фреквенцијама испод 10 GHz ова петља се формира од средишњег проводника коаксијалног кабла и налази се унутар било ког резонатора (слика 12). На вишим фреквенцијама ефикасније је постављање ове спрежне петље изван резонатора (слика 13).
Напајање извода високофреквентним напоном једног сегмента приказано је на слици 14. Вод такође захвата и магнетно поље које се јавља између резонатора. Могућа је и спрега са краткоспојним прстеном (слика 15). Метода издвајања енергије преко коаксијалног кабла је повољна, јер пролаз кроз анодни блок мора бити херметички затворен (вакуумска цев!). Овај коаксијални кабл може директно напајати таласовод. Директно издвајање кроз прорез такође је уобичајено на високим фреквенцијама (а самим тим и код малих димензија таласовода) као што је приказано на слици 16. Прикључак таласовода мора бити херметички затворен кварцним прозором са дијафрагмом.
Различити начини издвајања енергије из магнетрона
Промена фреквенције магнетрона
Подесиви магнетрони омогућавају прецизније подешавање предајне фреквенције унутар конструктивно задатог фреквенцијског опсега. Промена резонантне фреквенције постиже се механичким изменама резонатора, које делују капацитивно или индуктивно.
рам
који делују као
додатна
индуктивност
Слика 17: Индуктивно подешавање („подешавање круном од трња“)
рам
који делују као
додатна
индуктивност
Слика 17: Индуктивно подешавање („подешавање круном од трња“)
Капацитивно подешавање је могуће променом растојања између краткоспојних мостова, на пример уметањем прстена између њих. Ова врста подешавања назива се „cookie-cutter tuning“, али се ретко користи. Најчешће се у све шупљинске резонаторе истовремено уводе индуктивни подесни клинови, причвршћени на један рам који се може подешавати споља. Овај поступак познат је као „подешавање круном од трња“ („Crown-of-thorns tuning“). Овим поступком може се постићи опсег подешавања до 1,5 : 1. Главни проблем код свих варијанти подешавања представља пренос механичког померања у вакуумски простор електронске цеви.
Слика 18: Резонатори магнетрона (тип са отворима) са индуктивним подесним елементима
петља
Слика 18: Резонатори магнетрона (тип са отворима) са индуктивним подесним елементима
Пример подесивог магнетрона је M5114B радара ASR-910. Пошто ASR-910 може радити на различитим додељеним фреквенцијама ради смањења међусобних сметњи, радна фреквенција предајника мора бити подесива. Овај магнетрон је опремљен механизмом за подешавање ради прецизног намештања предајне фреквенције радара ASR-910.
Слика 18 приказује индуктивне подесне елементе магнетрона типа TH3123. Резонатор иза прикључака за напон грејања и резонатор са спрежном петљом нису подесиви! То истовремено показује и недостатак овог начина подешавања: ова два резонатора морају бити широкопојаснија од осталих. Због тога се смањује ефикасност магнетрона, а промена фреквенције могућа је само у веома уском опсегу.
Узгред: магнетрон приказан на слици 18 отворен је помоћу глодалице. На деформисаном делу иначе кружног спољног обода аноде, непосредно изнад спрежне петље, може се видети колико је тешко подесити глодалицу за обраду веома меког бакра без деформације материјала.
Слика 19: Магнетрон M5114B радара ASR-910
Слика 30: Магнетрон VMX 1090, примењен у PAR-80. Овај магнетрон садржи чак и сталне магнете неопходне за рад.
Горње граничне фреквенције
Поуздани извори наводе да је горња гранична фреквенција за примену магнетрона као извора снаге око 95 GHz [1]. Други секундарни извори наводе знатно више фреквенције, али нажалост без навођења извора тих података.
Посматрано практично: шупљински резонатор у магнетрону треба да има димензије приближно једнаке половини таласне дужине осцилације коју треба генерисати. На 96 GHz таласна дужина износи приближно 3,125 mm. Отвор би, дакле, морао имати пречник од око 1,5 mm. Потребна тачност мора бити знатно боља од 5%, јер сви шупљински резонатори треба да имају исту резонантну фреквенцију како би се осцилације међусобно појачавале. То већ подразумева механичку тачност од неколико стотих делова милиметра. До те границе то је можда још увек изводљиво.
Међутим, ако се тврди да је резонантна фреквенција 300 или чак 400 GHz, потребне димензије шупљинских резонатора биле би у опсегу десетих делова милиметра. Неопходна тачност тада би морала бити у подручју неколико хиљадитих делова милиметра. Чак и ако би се такви механички захтеви могли замислити за лабораторијски уређај, проблем је у томе што тако мала растојања од неколико десетих делова милиметра више не дозвољавају високе анодне напоне. Уместо високофреквентне осцилације добила би се варнична стаза попут оне на свећици мотора. Ова разматрања чине такве тврдње о толико високим фреквенцијама прилично невероватним.
Фусноте:
- Richard C. Dorf: ”The Electrical Engineering Handbook“, 2. издање, страна 1046 (Google преглед)
- David J. Greenslade: ”The Advantages of a Magnetron Source for Electron Spin Echo Detection“, University of Essex, (онлајн)
- Додатне слике магнетрона, као и различити модели пресека магнетрона, могу се пронаћи на www.ostron.de.
Аутор: Кристијан Волф,
Превод на српски:
Још нико
