www.radartutorial.eu www.radartutorial.eu Основе радарске технологије

Мерење удаљености до сателита

Слика 1: Voyager

Мерење удаљености до сателита

Одређивање положаја или мерење удаљености до сателита може се обавити искључиво применом неког од различитих радарских поступака. Код веома великих удаљености, као што су оне до сонди Voyager 1 и Voyager 2, примарни радар више није енергетски изводљив због огромне удаљености (2·1010 km). Према основној радарској једначини били би потребни нереално велики антенски системи и снаге предајника. Због тога се на тако великим удаљеностима може користити само поступак секундарног радара.[1][2]

Сонда Voyager је за ту сврху опремљена посебним транспондером. Земљска станица емитује сигнал за испитивање („uplink“) у S-опсегу на фреквенцији од 2,11 GHz. Снага предајника износи око 20 kW (што је приближно десет пута више него што је уобичајено у контроли летења). Предајна антена има антенски добитак од скоро 63 dBi у S-опсегу. Међутим, једноставна импулсна модулација захтевала би превелику ширину опсега у предајно-пријемној техници, како ивице импулса важне за мерење времена проласка не би биле изобличене. Зато се емитује посебан образац импулса, који транспондер само преводи на другу фреквенцију и поново емитује. Транспондер овај сигнал обрађује потпуно кохерентно. То значи да се примљена uplink фреквенција користи непромењена и са очуваном фазом, а само се преводи на другу фреквенцију. Однос конверзије је тачно 240/221, па се downlink емитује на приближно 2,3 GHz. Истовремено се сигнал преводи и у други фреквенцијски опсег: однос конверзије је 11/3, тако да се downlink такође емитује у X-опсегу на приближно 8,42 GHz.[3] Антена транспондера има пречник од 3,7 m и антенски добитак од 36 dBi (S-опсег), односно 48 dBi (X-опсег). Снага предајника износи само 12 W.

У земаљској станици примљени одговор транспондера корелише се са копијом послатог сигнала, која је синхронизована временском мрежом атомског сата. На тај начин се веома прецизно одређује време проласка сигнала (уз додавање познатог времена реакције транспондера). Тако се удаљеност може измерити са великом тачношћу. Међутим, измерена удаљеност важи само за тренутак рада транспондера, јер је време проласка сигнала већ дуже од једног дана, док се Voyager у међувремену креће брзином од 62 140 km/h.[4]

Првобитно је одговор био предвиђен на два различита фреквенцијска опсега, како би се могли компензаовати утицаји јоносфере на брзину простирања електромагнетних таласа. Касније је овај поступак омогућио и веома прецизно мерење релативистичког временског кашњења (Шапирово кашњење) за радарске сигнале.[3]

Мрежа за навигацију у дубоком свемиру (Deep Space Navigation Network)

Да би се могла мерити чак и само једна свемирска летелица, на Земљи је потребан читав систем антена, назван Deep Space (Navigation) Network (DSN). Антене су распоређене тако да је најмање једна увек усмерена у правцу из којег се очекује одговор транспондера. Пошто је време проласка сигнала веома дуго (тренутно око 1,5 дана), код само једне велике антене постојала би велика вероватноћа да се у тренутку доласка одговора, услед ротације Земље, она налази на страни Земље окренутој супротно од сателита.

Чим се користи више земаљских станица за испитивање или више транспондера, сва хардверска опрема мора бити стандардизована. Антене система за испитивање имају пречник од 70 m и налазе се у Голдстону (Калифорнија), у Мадриду (Шпанија), као и у Канбери (Аустралија). И сами транспондери су стандардизовани и, на пример, носе назив Small Deep Space Transponder (SDST) или једноставно Deep Space Transponder (DST). Наравно, ови транспондери су универзално употребљиви. Они не функционишу само као део секундарног радара, већ се користе и за комуникацију са свемирском летелицом. Управо ова репетиторска функција чини транспондер погодним и за мерење времена проласка сигнала.

Као носећа фреквенција користи се веома висок фреквенцијски опсег (X-опсег до Ka-опсега), како би антена, и поред мањих геометријских димензија, имала што већу усмереност. Старији транспондери, као и они који се користе у близини Земље, раде и у S-опсегу, јер су губици у Земљиној атмосфери на тим фреквенцијама мањи (око 1 dB).

На страници NASA-е Deep Space Network now приказане су тренутне активности појединих земаљских станица. Тамо је, на пример, наведено да је примљена снага сигнала одговора сонди Voyager у подручју од око −160 dBm.

Извори:

  1. Udo Renner; Nikolaos Balteas; Joachim Nauck, ’’Satellitentechnik: Eine Einführung’’ Springer, Berlin, Heidelberg, 1988., ISBN 978-3-642-83149-2, S. 77 (online preview)
  2. A. Winton, J.-L. Gerner, P. Michel, & R. Morgan-Owen: ’’The Transponder - A Key Element in ESA Spacecraft TTC Systems’’ ESA Bulletin Nr. 86. Published May 1996. (online)
  3. Timothy P. Krisher, John D. Anderson, Anthony H. Taylor, ”Voyager 2 Test of the Radar Time-delay Effect,“ Astrophysical Journal, Part 1 (ISSN 0004-637X), vol. 373, June 1, 1991, p. 665-670. (online preview)
  4. ”Where are the Voyagers?” see: NASA-Project

Аутор: Кристијан Волф,
Превод на српски: Александар Г. Ристић