Историја развоја таласовода
1893 године, сер Џозеф Џон Томсон (рођен 18. децембра 1856, умро 30. августа 1940), британски физичар и нобеловац, први је извео електромагнетно осциловање у цилиндричној металној комори.
1894 године сер Оливер Џозеф Лоџ (рођен 12. јуна 1851, преминуо 22. августа 1940) демонстрирао је пренос радио таласа дужине таласа од 3 инча кроз кратку бакарну цев.
1897 Прву математичку обраду процеса дао је енглески физичар лорд Рејли (рођен 12. новембра 1842, умро 30. јуна 1919), који је предложио уклањање унутрашњег проводника из тада већ познатих коаксијалних каблова, тако да се електромагнетно зрачење, вођено само спољашњим зидом, може простирати унутар њега.
Концепт је углавном био игнорисан скоро 40 година, јер је пажња била усмерена на ниже фреквенције.
1931 Амерички инжењер за високе фреквенције Џорџ Кларк Саутворт (рођен 24. августа 1890, умро 6. јула 1972) из компаније Bell Laboratories почео је да истражује таласоводе како би унапредио комуникациону технологију. Он је посматрао пропагацију таласа у бакарним цевима испуњеним водом и експериментисао са кружним таласоводима. Закључио је да за то мора постојати посебан облик електромагнетног таласа и назвао га је попречним електромагнетним таласом.
1936 независно од рада Саутворта, амерички електроинжењер Вилмер Лејнер Бароу са Масачусетског института технологије (MIT) развио је савремени правоугаони таласовод. (Две године касније измислио је роговану антену.)
1936 Америчка математичарка и електроинжењерка Сали Перо Мид, у сарадњи са Сергејем Александром Шелкунофом и Џоном Реншоом Карсоном, открила је попречни електромагнетно талас који је предложио Саутворт, а своја су открића објавили 1936. године у часопису Bell System Technical Journal.
1938 године изум моћних микроталасних извора као што су клизатрон и магнетрон омогућио је прву широку примену таласовода. Током Другог светског рата они су постали стандардна компонента у војним радарским системима.
Током Другог светског рата није било стандарда за димензије таласовода.
Инжењери и истраживачи израђивали су таласоводе у димензијама потребним за њихову специфичну опрему или експерименте.
Да би се убрзала производња радарских компоненти и повезали склопови различитих произвођача,
настала је потреба за стандардизацијом димензија таласовода.
1946 Електронска индустријска алијанса (EIA) у САД увела је WR ознаке ("WR" означава Waveguide Rectangular, правоугаони таласовод).
1946 Паралелно, Међународна електротехничка комисија (IEC) развила је стандард IEC 60153. У Европи се ови често означавају R бројевима (нпр. R100 одговара WR-90).
Извор:
- Karle S. Packard: “The Origin of Waveguides: A Case of Multiple Rediscovery”, IEEE Transactions on Microwave Theory and Techniques (Volume: 32, Issue: 9, September 1984)