Историјски преглед развоја магнетрона
Слика 1: Модел аноде Халовог магнетрона
Слика 2: Модел Хабановог прорезног магнетрона
Слика 3: Модел вишерезонаторског магнетрона који је патентирао Х. Холман
Слика 4: Модел вишерезонаторског магнетрона који су направили Џ. Рандал и Х. Бут
Историјски преглед развоја магнетрона
1912 Швајцарски физичар Хајнрих Грајнахер покушао је да употреби диодну цев са цилиндрично симетричним распоредом аноде у магнетном пољу паралелном са осом, како би измерио однос наелектрисања електрона и његове масе. Практични експеримент није успео због недовољног вакуума у цеви и последично недовољне емисије електрона са катоде. Грајнахер је дао основни математички опис промена кретања електрона под утицајем магнетног поља.
1921Алберт В. Хал из компаније General Electric преузео је ову експерименталну поставку и испитивао кретање електрона под утицајем хомогеног аксијалног магнетног поља. Уочио је могућност управљања струјом електрона ка аноди променом магнетног поља.
Хал је за своју компанију желео да развије магнетно управљани релеј или појачавач као конкуренцију појачавачким цевима, односно триодама, компаније Western Electric. Такође је указао на могућност генерисања високофреквенцијских осцилација. Свој проналазак назвао је „магнетрон“.
1924Независно један од другог, магнетроне за генерисање високофреквенцијских осцилација развили су Ерих Хабан у Јени (Немачка) и Аугуст Жачек у Прагу (Чешка Република). Хабан је формулисао услове под којима паралелно са резонаторима може настати негативни отпор, како би се компензовало њихово пригушење и створиле непригушене осцилације. За разлику од Хала, користио је константно магнетно поље, као што је и данас уобичајено при раду магнетрона. Његов магнетрон имао је аноду са прорезима и могао је да генерише осцилације фреквенције око 100 MHz. Жачекова анода већ је била израђена из једног блока и могла је да генерише фреквенције до 1 GHz.
1929До пробоја је дошло са генерацијом магнетрона за центиметарски таласни опсег, коју је развио Кинџиро Окабе са Универзитета Тохоку у Сендају, у Јапану. Његов магнетрон радио је на фреквенцији од 5,35 GHz.
1935Ханс Ерих Холман даље је развио прорезни магнетрон и 27. новембра 1935. године поднео патентну пријаву за магнетрон са више резонатора. Овај патент је и у Сједињеним Америчким Државама одобрен као амерички патент 2,123,728 12. јула 1938. године – знатно пре радова Џона Рандала и Хенрија Бута из фебруара 1940. године.
1940Ипак, вишерезонаторски магнетрон који су развила двојица инжењера Универзитета у Бирмингему, Џон Рандал и Хенри Бут, представљао је прекретницу која је од 1940. године донела преокрет у подморничком рату против Немачке. Они су једноставно направили магнетрон са више од четири резонатора како би генерисање високофреквенцијске енергије учинили ефикаснијим и анодни блок опремили воденим хлађењем ради постизања веће снаге. Овај магнетрон коришћен је за масовну производњу лаког радарског предајника који је омогућавао импулсну снагу од 15 kW при фреквенцији од 3 GHz. Бомбардери B–17 били су опремљени овим радаром.
Овај мали, али снажан радар омогућио је откривање и напад на подморнице које су ноћу морале да изроне ради пуњења својих акумулатора. Пошто је антенско појачање пропорционално фреквенцији предајника, ова висока фреквенција омогућила је веома ефикасну антену са веома добром тачношћу, која је такође обрнуто пропорционална фреквенцији предајника, као и добром угаоном резолуцијом.
Резултате истраживања Анрија Гутона о примени катода од баријум-оксида у вишепрорезном магнетрону пренео је у Енглеску Морис Понт из Општег друштва за бежичну телеграфију, непосредно пре окупације Француске. Тамо су укључени у текући развојни рад Рандала и Бута. Катоде од баријум-оксида, у поређењу са волфрамским катодама при сличној емисији електрона, раде на нижој температури и тиме омогућавају знатно дужи радни век магнетрона.
Хенри Тизард предводио је делегацију која је током Битке за Британију пренела све до тада доступне резултате истраживања у Сједињене Америчке Државе. Тамо је покренута масовна производња магнетронских цеви за ратне потребе.
1941Северноирски физичар Џејмс Сејерс развио је магнетрон са краткоспојним прстеновима.
1942У немачким радарским уређајима у то време су се уместо магнетрона радије користили
клистрони,
јер су имали знатно бољу стабилност фреквенције.
Тек пред крај Другог светског рата, анализом заплењених уређаја, уочене су предности микроталасног опсега
који је омогућавала примена магнетрона, нарочито чињеница да у то време није постојала могућност ометања таквих уређаја.
Међутим, за индустријску примену ових сазнања већ је било прекасно.
Извор:
Истраживање, наоружање и рат.
Кристофер Шумахер
Напомена: У претежно британским публикацијама обично се прави разлика између магнетрона са прорезима и магнетрона са резонантним коморама. То се чини само да би се достигнуће Џона Рандала и Хенрија Бута истакло као посебан „британски проналазак“. Са техничког становишта, међутим, ова разлика нема смисла, јер и вишерезонаторски магнетрони морају имати прорезе, а такозвани прорезни магнетрони више резонантних комора (упоредити слику 3 са сликом 4). Формално, магнетрон који је Ханс Холман већ 1935. године патентирао у САД такође је вишерезонаторски магнетрон. Повећање броја резонантних комора не заслужује да буде названо проналаском.
Аутор: Кристијан Волф,
Превод на српски:
Александар Г. Ристић