Противрадарске ракете
Слика 1: AN/AGM-88 HARM на авиону F-4G
Противрадарске ракете
Противрадарске ракете (скраћено ARM, од енглеског: Anti-Radiation Missiles) представљају једну врсту електронског напада (EA или ECM) са разорним дејством, усмереног на циљеве који емитују електромагнетно зрачење, као што су радари или системи за ометање. Према старијој дефиницији електронског ратовања (ECM), противрадарске ракете нису биле убрајане у електронско ратовање. Новија дефиниција електронског напада (EA) обухвата ово оружје као antiradiation weapons (ARW). [1]
Употребом ове врсте оружја противнику се онемогућава коришћење електромагнетног спектра, који му је потребан за формирање слике ваздушне ситуације или за ометање противничког радарског или комуникационог система. Што већа брзина лета смањује могућности одбране нападнутог система, али истовремено смањује и сопствену маневарску способност ракете.
Класификација
У војним системима класификације противрадарске ракете се, као и остали типови ракета, деле на:
- противрадарске ракете ваздух–земља, које представљају најчешћи облик примене.
- противрадарске ракете земља–ваздух, за борбу против радарског ометања из авиона развијене су противваздухопловне ракете које се наводе на извор ометања.
- противрадарске ракете земља–земља, ове ракете, лансиране са земаљских лансирних уређаја, користе радарску главу за самонавођење и зато их је веома тешко ометати електронским противмерама или диполним рефлекторима.
- противрадарске ракете ваздух–ваздух представљају најсавременији облик и користе се против ваздухопловних радарских система или извора ометања. Имају већи домет, веома малу ефективну радарску површину (RCS), не емитују сопствено зрачење, па су радарски упозоравајући системи авиона против њих неефикасни.
Једноставни системи
Прва генерација противрадарских ракета имала је једноставну конструкцију. Систем навођења ракете могао је да одреди положај извора противничког зрачења и да тај положај употреби као циљну тачку. Ракета се активирала у близини противничког предајника како би га уништила. Пречник зоне дејства бојеве главе био је довољно велики да надокнади неизбежна одступања у прецизности.
Једноставна одбрана од ове врсте противрадарских ракета састојала се у искључивању предајника. У недостатку података за навођење, ракета би наставила лет или нестабилно, или само по балистичкој путањи, при чему су прецизност и ефикасност биле знатно смањене, а ракета је могла чак и да напусти област стабилног управљања.
Системи са навигационим системима
Накнадно су развијени интелигентнији управљачки системи опремљени инерцијалним навигационим системом. Када открију радар, они памте његов положај. Ако се радар затим искључи, ракета може да настави лет ка њему помоћу навигационог система. Новији системи могу да користе и GPS сигнал за оријентацију.
Међутим, ако циљни радар рано открије долазак такве ракете и остане искључен дуже време, вероватноћа да ће ракета одступити од циља знатно се повећава. Рат између Русије и Украјине показује да се и GPS систем може ефикасно ометати.
Системи са одложеним нападом
Због тога неке противрадарске ракете имају могућност да у таквом случају прекину прилаз циљу све док се радар поново не активира. Британска ракета ALARM у том случају нагло прелази у стрмо пењање и на великој висини отвара падобран. Када оператор радара претпостави да је опасност прошла и поново укључи предајник, падобран се одбацује и ракета поново усмерава курс ка радару. Америчка ракета AGM-136 Tacit Rainbow компаније Northrop, која је у међувремену повучена из употребе, једноставно би кружила.
Галерија слика противрадарских ракета
Извори:
- David Adamy: ’’EW 102. A Second Course in Electronic Warfare’’ Artech House Publishers, 2004, ISBN 1-58053-686-7
- David Adamy: ’’EW 104. Electronic Warfare Against a New Generation of Threats’’ EW100, 2015, ISBN 978-1-60807-869-1
Аутор: Кристијан Волф,
Превод на српски:
Александар Г. Ристић