Радар за навођење ловаца
Слика 1: Током Хладног рата P-37 „Bar Lock“ је често коришћен као радар за навођење ловаца.
Радар за навођење ловаца
Радар за навођење ловаца је војни радарски систем који се у прошлости често користио за управљање и координацију пресретачких авиона. Његова намена била је откривање непријатељских летелица, одређивање њиховог положаја, висине и брзине и преношење ових података пресретачима (ловачким авионима) ради њиховог навођења на циљ. При томе је радар преузимао улогу „земаљског центра за навођење“ који је пилоту издавао прецизне команде, све док пилот није могао самостално да захвати и нападне циљ.
Један од првих радара за навођење ловаца био је FuMG 404 „Jagdschloß“ током Другог светског рата, који је могао циљано да наводи ловачке ескадриле против савезничких бомбардерских формација. Са друге стране, исту улогу је имао и Chain Home Low, који је служио за заштиту британског острва од напада оружјем V1 и V2. У савременом ратовању оваква специјализација радарских система више није неопходна. Постоји непрекидан систем извиђања, а служба за радарско навођење преузима надзор ваздушног простора и управљање одбраном од ваздушних напада, зависно од ситуације, било пресретачима или другим системима наоружања.
Захтеви
У начелу, сваки извиђачки радар могао је бити коришћен као радар за навођење ловаца. Основни технички захтев био је довољно велики максимални домет, како би било обезбеђено довољно времена за узбуњивање, полетање и навођење пресретачких авиона до циља. Поред тога, радар је морао имати добро разлучивање, како би сопствени ловци и непријатељске летелице могли бити приказани као одвојени циљеви. Са порастом брзине ловачких авиона морала је бити обезбеђена и довољна брзина обнављања података, што значи да је антена радара морала да се ротира што је могуће брже. Међутим, временски биланс радара постављао је ограничења, тако да се најчешће радило са само 6 обртаја у минути.
Током Хладног рата, на пример, совјетски извиђачки радар P-37 „Bar Lock“ коришћен је као радар за навођење ловаца. Имао је релативно велики домет до 450 km уз тачност од око 300 метара. Захваљујући пет предајника који су радили на различитим фреквенцијама и покривали различите углове елевације, било је могуће извршити и приближно одређивање висине циља.
Аутор: Кристијан Волф,
Превод на српски:
Александар Г. Ристић