Временски биланс импулсног радара
Из времена осветљавања и броја погодака, фреквенције понављања импулса, као и неопходног трајања пријемног периода за постизање максималне једнозначне даљине мерења, произилазе ограничења временског биланса (или временског буџета) импулсног радара. Од ових временских односа зависе и резолуција радара, као и различите слепе брзине. Код класичног радара (без монопулсне технологије) који се користи као ATC радар, захтевана стопа обнављања података износи мање од 5 секунди. Тиме се ограничава максимално могуће време пријема, а самим тим и теоријски домет радара:
Слика 1: Временски биланс радара
Слика 1: Временски биланс радара
Слика 1: Временски биланс радара
Пошто се обрада радарских сигнала и приказ података још увек одвијају у реалном времену (или само са малим, али константним кашњењем), стопа обнављања података је приближно једнака времену једног обртаја антене.
Антена радара зато мора да се окреће брзином од најмање 12 обртаја у минути, како би после 5 секунди поново показивала у исти азимут и омогућила ново мерење положаја циља.
Време осветљавања зависи од ширине снопа (угла отварања) антене.
Ако она, на пример, код добре параболичне антене износи 1,6°, пун круг се дели на 360°/1,6° = 225 различитих угаоних сектора, тако да се антена у сваком сектору задржава 5 s / 225 = 22,22 ms.
Радарски системи најчешће захтевају одређени број погодака како би помоћу такозване интеграције импулса могли да разликују веома слабе одјеке циљева од сметњи или термичког шума и да истовремено изврше прецизно мерење азимута. Ако је, на пример, за обраду сигнала потребно 20 погодака, за један период импулса остаје највише 1,11 ms. Због неопходних техничких мера, на пример сталне промене периода понављања импулса (staggered PRT) ради потискивања сметњи, од тога је само око 0,8 ms расположиво као време пријема.
Током тог времена пријема електромагнетни таласи могу да пређу максималну удаљеност од 120 km, што одговара приближно 65 наутичких миља. Максимални домет радара, дакле, зависи од временског буџета који је на располагању за мерења.
Захтевати од оваквог радара већи домет, или чак додатно мерење угла елевације, без револуционарних промена у обради сигнала (видети монопулсни поступак или дигитално формирање снопа) једноставно није реално.
Чак и мале измене потребног броја погодака, које би служиле као резерва за продужење времена пријема, истовремено негативно утичу на вероватноћу откривања радара.
Аутор: Кристијан Волф,
Превод на српски:
Још нико