www.radartutorial.eu www.radartutorial.eu Основе радарске технологије

Подешавање диплексера

Фреквенцијски дијаграм задатог диплексера. Y-оса има размеру од 71 до 76 MHz, а X-оса од 2700 до 2900 MHz. Уцртане су три линеарне функције које означавају повољан фреквенцијски размак за радну фреквенцију A. Средња линија (дужина обилазне линије 19λ) обухвата читав опсег.

Слика 1: Фреквенцијски дијаграм задатог диплексера са обилазном линијом дужине 19 таласних дужина у E-опсегу

Подешавање диплексера овде је објашњено на примеру радара AN/TPN-24  (немачка варијанта AN/TPN-24). Диплексер ради најефикасније када подесива обилазна линија истовремено испуњава следеће услове:

  1. фазни помак за A-фреквенцију мора бити 0°;
  2. фазни помак за B-фреквенцију мора бити 180°.

Вредности на дијаграму математички су одређене чињеницом да иста дужина таласовода за једну фреквенцију мора представљати паран целобројни умножак, а за другу фреквенцију непаран умножак половине таласне дужине:

fB = fA· (1 + 1 ) уз fA = фреквенција првог предајника
fB = фреквенција другог предајника
kv = фактор целобројног умношка таласне дужине у таласоводу
(1)
2·kv

Фреквенцијски размак је тиме конструктивно задат. Ако се радарска станица ипак примора на неки други фреквенцијски размак, треба очекивати велике губитке у диплексеру како у предајном тако и у пријемном путу.

Пошто је израчунати фреквенцијски размак важећи и изнад A-фреквенције за B-фреквенцију, али и испод A-фреквенције за исти диплексер, потребан је додатни филтер за фреквенцију (2fA - fB).

Закључак

То значи да само при дужини обилазне линије која износи тачно 19 пута таласну дужину A-предајника и при радној фреквенцији A-предајника од тачно 2 736 MHz диплексер испуњава захтевани фреквенцијски размак од 72 MHz. За све остале фреквенције овај диплексер на том фреквенцијском размаку ради мање или више неефикасно.

Пошто се предајна снага мери тек после диплексера, а слабљење од два до три децибела у диплексеру може се компензовати повећањем струје магнетрона, ова неефикасност најчешће не постаје очигледна. Међутим, исто слабљење постоји и у пријемном путу! Ако до пријемника стигне само половина ехо-сигнала, посада ће се једноставно чудити зашто B-предајник, из наизглед необјашњивих разлога, не постиже очекивани домет.

Решење би било могуће само додељивањем радних фреквенција које су прилагођене карактеристици диплексера. То значи да је у доњем делу фреквенцијског опсега потребан мањи, а у горњем делу већи фреквенцијски размак од 72 MHz. Произвођач већ узима ову чињеницу у обзир тиме што у прописима наводи дозвољена одступања до два мегахерца. Али немачка педантност све поново поквари, када се увек захтева што тачнији (и пре свега наводно константан!) фреквенцијски размак од 72 MHz, који се затим тако и подешава.

Тако би, на пример, при радној фреквенцији A-предајника од 2 800 MHz ефикаснији фреквенцијски размак био око 74 MHz (тачно: 2 873,6 MHz). Ако A-предајник ради на 2 708 MHz, онда је за B-предајник најефикаснија фреквенција 2 779,2 MHz. Све остале фреквенције могу се једноставно одредити помоћу формуле (1), која се у скраћеном облику може користити као fB= 1,026 fA.

Слика 1: Фреквенцијски дијаграм задатог диплексера са обилазном линијом дужине 19 таласних дужина у E-опсегу

Аутор: Кристијан Волф,
Превод на српски: Александар Г. Ристић>