Гуљелмо Маркони
Слика 1: Гуљелмо Маркони
Гуљелмо Маркони
Гуљелмо Маркони (☆ 25. априла 1874. у Болоњи, Италија – † 20. јула 1937. у Риму) био је италијански пионир радиотехнике.
Маркони се интересовао за истраживања Максвела и Херца о простирању електромагнетних таласа. Године 1895. развио је уземљену предајну антену помоћу које су сигнали могли да се шаљу до тачке удаљене 2400 метара. У својим експериментима користио је жицу причвршћену за дрвени шаторски стуб. Од италијанског назива за шаторски стуб l’antenna centrale потиче реч антена.[1]
Маркони је 1896. године отпутовао у Енглеску. Тамо је убедио генералног директора поштанске управе, Вилијама Приса, у вредност свог система бежичне телеграфије и патентирао поступак. Године 1899. успоставио је прву бежичну везу преко Ламанша, а 1901. и први трансатлантски радио-пренос.
Маркони је 1909. године, заједно са немачким физичарем Карлом Фердинандом Брауном, добио Нобелову награду за физику за свој рад на бежичном преносу порука. Године 1935. постављен је за професора на Катедри за радио-таласе Универзитета у Риму.
Извори и литература:
- О етимологији видети:
„Постоје разлике у значењу речи у множини и једнини: Antenne, ж. јарбол за једро, раја: Antennen, пипци инсеката.“
(Anke Heier: ’’Deutsche Fremdwortlexikografie zwischen 1800 und 2007. Zur metasprachlichen und lexikografischen Behandlung äußeren Lehnguts in Sprachkontaktwörterbüchern des Deutschen’’ Walter de Gruyter, 2012, ISBN 978-3-11-028267-2)
Аутор: Кристијан Волф,
Превод на српски:
Александар Г. Ристић