Џејмс Клерк Максвел
Слика 1: Физичар Џејмс Клерк Максвел
Џејмс Клерк Максвел
Џејмс Клерк Максвел (☆ 13. јуна 1831. у Единбургу – † 5. новембра 1879. у Кембриџу) био је шкотски физичар и математичар. Постао је познат по математичком опису магнетних и електричних поља, познатом под називом Максвелове једначине.
Максвел се при томе ослањао на везе између кретања магнета и напона који се услед тога индукује у електричном проводнику, а које је експериментално открио Мајкл Фарадеј. Ова веза је касније названа законом електромагнетне индукције. Фарадеј је још говорио о појединачним линијама силе које покретни магнет повлачи за собом. Максвел је, међутим, претпоставио да је читав простор око магнета испуњен пољем силе. За израчунавање овог поља биле су потребне сложене диференцијалне једначине. Такође је настојао да утврди законе који одређују понашање било ког система електрично наелектрисаних честица, када су познати њихов тренутни положај и брзина, као и вредност поља у свим његовим тачкама.
Након што је то постигао, установио је да Фарадејеви експериментално утврђени закони не могу бити потпуни, да су једначине вишезначне и да не доводе до одређеног резултата, осим ако се не претпостави да електрично поље (а тиме и електричну струју у проводнику) не ствара само магнет у покрету, већ да и електрично наелектрисање у покрету ствара веома слабо магнетно поље. Када се и то узме у обзир, све постаје доследно и могу се поставити затворене, једнозначне једначине.1
- Једначина 1: Расподела електричног наелектрисања узрокује електрично поље. Електрични флукс кроз затворену површину ∂ V запремине V директно је пропорционалан електричном наелектрисању у њеној унутрашњости.
- Једначина 2: Линије магнетног поља образују затворене криве. Магнетни флукс кроз затворену површину неке запремине једнак је магнетном наелектрисању у њеној унутрашњости, односно нули, јер магнетни монополи не постоје.
- Једначина 3: Магнетно поље које се мења током времена ствара електрично поље. Електрична циркулација дуж граничне криве ∂ A површине A једнака је негативној временској промени магнетног флукса кроз ту површину.
- Једначина 4: Наелектрисање у покрету и временски променљив електрични флукс стварају магнетно поље. Магнетна циркулација дуж граничне криве ∂ A површине A једнака је збиру електричне струје и временске промене електричног флукса кроз ту површину.
Један од најизненађујућих резултата ових једначина био је закључак да се електрична и магнетна поља могу простирати у облику таласа одређеном брзином, која зависи од јачине електричног поља изазваног магнетом у покрету. То значи да тражена брзина таласа одговара брзини којом би се магнет морао кретати да би створено електрично поље имало исту енергију као његово сопствено магнетно поље. Та брзина је већ била позната, а Максвел је указао на то да се веома добро поклапа са брзином која је у то време приписивана светлости. Зато је изнео тврдњу да су светлосни таласи електромагнетног порекла.1
Ове чисто математичке једначине тако су предвиделе постојање електромагнетних таласа. Њихово постојање потврђено је тек 20 година касније експериментима Хајнриха Рудолфа Херца и представља основу целокупне радио и радарске технике.
Данас се Максвелове једначине више не користе у овом сложеном интегралном облику. Предност се даје такозваном набла облику (математички знак: ∇ ).
Извори:
- Louis Leprince-Ringuet et al, „Die berühmten Erfinder, Physiker und Ingenieure“, Aulis Verlag Köln (1963), ASIN: B0000BJTE0, стр. 205 и даље
- Josef Leisen, „Die Maxwell-Gleichungen verstehen“, чланак за Универзитет у Мајнцу
Аутор: Кристијан Волф,
Превод на српски:
Александар Г. Ристић