Модели за поједностављење прорачуна антена
границе
модел
Слика 1: Модели за поједностављење прорачуна антена
границе
модел
Слика 1: Модели за поједностављење прорачуна антена
Модели за поједностављење прорачуна антена
Зрачење сваке стварне антене одвија се по прилично сложеним законитостима. Зрачена енергија варира у зависности од угаоног одступања, а јављају се и губици услед бочних латица. Да би се могли израчунати, на пример, усмереност и антенски добитак, користе се одређени поједностављени модели за прорачун антена, који омогућавају математичку анализу са довољном тачношћу.
При томе се усвајају следеће претпоставке:[1]
- Да је сва зрачена енергија у потпуности и без губитака концентрисана у главној латици антенског дијаграма. Антена, дакле, нема никакве бочне латице нити коефицијент стојећег таласа (SWR).
- Да се сва зрачена енергија налази унутар ширине снопа на половини снаге, односно да изван граница −3 dB нема зрачења.
- Да је унутар граница −3 dB енергија равномерно распоређена.
Ако се ове претпоставке засебно примене на вертикалну и хоризонталну ширину снопа на половини снаге, добија се правоугаони модел (слика 1, доле). Ако се ови углови повежу у просторни угао елипсе, настаје модел са елиптичним обликом антенског дијаграма (слика 1, средина).
Примена правоугаоног модела
При прорачуну антенског добитка, енергија коју усмерена антена зрачи у одређеном правцу упоређује се са енергијом изотропне антене. Изотропна антена равномерно распоређује предајну енергију по површини сфере. Претпоставља се да је површина коју усмерена антена осветљава правоугаона, са страницама a и b.
| a = r · sinφ | |
| b = r · sinθ | (1) |
при чему су φ ширина снопа по азимуту, а θ ширина снопа по углу места, обе изражене у радијанима. Површина је, дакле:
| ab = r² · sinφ · sinθ | (2) |
Антенски добитак тада износи:
| G = | површина сфере | = | 4π r² | = | 4π | (3) |
| површина правоугаоника | r² · sinφ · sinθ | sinφ · sinθ |
Нетачност која произлази из чињенице да је овде посматрана правоугаона површина у стварности правоугаони исечак сферне површине, може се код антена велике усмерености, односно код малих углова, у потпуности занемарити. Уведени модел већ сам по себи подразумева далеко већа поједностављења.
Слика 2: Поређење модела са стварно измереним резултатима на примеру симетричне параболичне антене (φ = θ)
Примена елиптичног модела
Аналогно претходном прорачуну, сада је потребно израчунати површину елипсе. За то користимо једначину са полуосама a и b, које су сада једнаке половини страница правоугаоника из претходног модела.
| a = r · sinφ | |
| b = r · sinθ | (1) |
при чему су φ ширина снопа по азимуту, а θ ширина снопа по углу места, обе изражене у радијанима. Површина је, дакле:
| ab = r² · sinφ · sinθ | (2) |
Антенски добитак тада износи:
| G = | површина сфере | = | 4π r² | = | 4π | (3) |
| површина правоугаоника | r² · sinφ · sinθ | sinφ · sinθ |
Нетачност која произлази из чињенице да је овде посматрана правоугаона површина у стварности правоугаони исечак сферне површине, може се код антена велике усмерености, односно код малих углова, у потпуности занемарити. Уведени модел већ сам по себи подразумева далеко већа поједностављења.
Слика 2: Поређење модела са стварно измереним резултатима на примеру симетричне параболичне антене (φ = θ)
Примена елиптичног модела
Аналогно претходном прорачуну, сада је потребно израчунати површину елипсе. За то користимо једначину са полуосама a и b, које су сада једнаке половини страница правоугаоника из претходног модела.
Source:
- NAVAIR Electronic Warfare/Combat Systems: ’’Electronic Warfare and Radar Systems Engineering Handbook’’, 1 Jun 2012, p. 64 (PDF) p. 3-1.2 (Print) (online)
Аутор: Кристијан Волф,
Превод на српски:
Александар Г. Ристић>