Изотропни зрачник
Слика 1: Изотропни зрачник има сферну расподелу снаге
Слика 1: Изотропни зрачник има сферну расподелу снаге
Изотропни зрачник
Изотропни зрачник је антена која се у пракси никада не јавља, а која би, као геометријска тачка, зрачила подједнако јако у свим правцима (сферно). Међутим, већ би утицај Земљине површине изменио такав дијаграм и довео до настанка минимума и максимума.
Изотропни зрачник, међутим, нема максимум. Хоризонтални дијаграм једнак је вертикалном дијаграму. Под претпоставком да су све остале карактеристике једнаке карактеристикама стварне антене која се пореди, сматра се да је укупна зрачена снага равномерно распоређена по целој површини сфере. Према Максвеловим једначинама, чак ни то није теоријски могуће за електромагнетне таласе. Зато је изотропни зрачник само хипотетичка конструкција, која служи као основа за математичко-физичке величине коришћене за поређење.
Слика 2: Густина зрачења око полуталасног дипола; иста снага по јединици површине приказана је истом бојом (резултат 3D симулације антене)
Слика 2: Густина зрачења око полуталасног дипола; иста снага по јединици површине приказана је истом бојом (резултат 3D симулације антене)
Све друге антене имају, у односу на изотропни зрачник, добитак у једној равни или у једном правцу, који настаје услед рефлексија или геометријских димензија антене.
| G = | 4·π·Ae | G = антенски добитак λ = таласна дужина Ae = ефективна површина антене |
(1) |
| λ2 |
Изотропни зрачник користи се као референца за усмереност и антенски добитак стварне антене. Пошто такав изотропни зрачник у пракси не може постојати (тачка не може да генерише трансверзалне таласе), мерења се морају изводити посредно. Често се зато користе калибрисане референтне антене са познатим добитком, а резултати се накнадно прерачунавају на еквивалент изотропног зрачника. Ово прерачунавање није потребно ако је као референтна антена коришћен једноставан дипол. Да би се назначило која је референтна антена коришћена приликом мерења (или да ли је резултат прерачунат на изотропни зрачник), уз помоћну јединицу децибел додаје се индекс који означава референцу:
- 0 dBi (или 0 dBi) означава изотропни зрачник као референцу;
- 0 dBd = 2,15 dBi означава максимум зрачења полуталасног дипола као референцу.
Међутим, пријемна антена не може чак ни хипотетички бити тачкасти објекат. Њен задатак је да из електромагнетног поља одређене густине снаге (Watt по m²) издвоји енергију. Што је већа ефективна површина пријемне антене, то више енергије она може да прими. Када би била тачкаста, њена ефективна површина била би једнака нули, па антена не би могла да функционише.
Због тога референтне пријемне антене морају имати одређену минималну величину. Та минимална величина дефинисана је као квадратна површина чија је дужина странице једнака једној таласној дужини. На тај начин ова референца постаје зависна од фреквенције, што се, на пример, одражава у прорачуну слабљења у слободном простору као фреквенцијска зависност.
Аутор: Кристијан Волф,
Превод на српски:
Александар Г. Ристић>