www.radartutorial.eu www.radartutorial.eu Основе радарске технологије

Карактеристике антена

Ширина снопа
Потискивање
бочних латица
Однос напред/назад

Слика 1: Антенски дијаграм у поларном координатном систему

Дијаграм са референтном тачком у средини слике и угаоно тачним приказом измерених вредности. Величина измерене вредности представљена је њеним растојањем од центра графика. Као пример приказан је антенски дијаграм усмерене антене.
Ширина снопа
Потискивање
бочних латица
Однос напред/назад

Слика 1: Антенски дијаграм у поларном координатном систему

Карактеристике антена

Антенски добитак и усмереност

Посебним обликовањем антене може се концентрисати густина зрачења у одређеним просторним правцима. Мера усмерености идеалне антене без губитака представља антенски добитак. Он је тесно повезан са усмереношћу антене. За разлику од усмерености, која описује само усмерне особине антене, антенски добитак узима у обзир и степен искоришћења антене, односно стварно израчену снагу. Она је најчешће мања од снаге коју обезбеђује предајник. Пошто је ову снагу лакше измерити него усмереност, у пракси се антенски добитак користи чешће него усмереност. Под претпоставком да се посматра антена без губитака, усмереност се може изједначити са антенским добитком.

За дефинисање антенског добитка, поред стварне антене користи се и референтна антена. Као референтна антена најчешће служи идеализовани сферни зрачник без губитака (изотропни зрачник), који зрачи равномерно у свим правцима, или једноставан дипол, који бар у посматраној равни такође може послужити као референтна антена.

За стварну антену затим се одређује густина зрачења (снага по јединици површине) у одређеној тачки на познатом растојању и пореди са вредношћу која би се добила коришћењем изотропне антене. Антенски добитак је тада однос те две густине зрачења.

Ако усмерена антена, на пример, у одређеном просторном правцу ствара 200 пута већу густину зрачења од изотропне антене, онда антенски добитак G има вредност 200 или 23 dB.

Антенски дијаграм

Антенски дијаграм је графички приказ просторне расподеле енергије коју антена зрачи. У зависности од примене, антена треба да прима сигнале само из одређеног правца, док сигнале из других праваца не треба да прима (нпр. телевизијска антена, радарска антена), док, с друге стране, на пример антена аутомобилског радија треба да може да прима сигнале из свих праваца.

Жељена усмерна карактеристика постиже се циљаним механичким и електричним обликовањем антене. Усмерна карактеристика показује колико добро антена прима или зрачи у одређеном правцу. Она се графички приказује (усмерни дијаграм, антенски дијаграм) као функција азимутског угла (хоризонтални дијаграм) и угла места (вертикални дијаграм).

Ширина снопа
Потискивање
бочних латица
Однос напред/
назад

Слика 2: Исти антенски дијаграм у Декартовом координатном систему

Декартов дијаграм са међусобно нормалним координатним осама. Угаоне вредности су приказане на X-оси, а измерене вредности на Y-оси. Као пример приказан је исти антенски дијаграм као и изнад.
Ширина снопа
Потискивање
бочних латица
Однос напред/
назад

Слика 2: Исти антенски дијаграм у Декартовом координатном систему

При томе се користи или Декартов или поларни координатни систем. Измерене вредности на графичком приказу могу бити линеарне или логаритамске.

Ширина снопа на половини снаге

Под ширином снопа или углом отварања подразумева се угаони опсег антенског дијаграма у којем се још увек зрачи најмање половина максималне снаге.

Граничне тачке главне латице су, према томе, тачке у којима је јачина поља опала за 3 dB у односу на максималну вредност. Угао Θ тада се назива угао отварања или „ширина снопа на половини снаге“ антене. Ради поједностављења, у прорачунима се често претпоставља да је унутар угла отварања снага равномерно распоређена, а да изван тог угла више нема зрачења.

Просторни угао антене

Просторни угао је дводимензионална угаона величина која се означава променљивом Ω. Његова јединица је изведена јединица стерадијан [Sr]. Просторни угао антене или еквивалентни просторни угао антене ΩA (енгл. „beam solid angle“) представља просторни угао кроз који би протицала укупна снага антене када би интензитет зрачења био константан за све правце унутар тог просторног угла. Изван просторног угла антене интензитет зрачења био би једнак нули. То је пре свега теоријска величина, али се за антене са веома израженом усмереношћу и малим бочним латицама може приближно одредити као:

ΩA ≈ Θaz·Θel где је: Θaz = хоризонтални угао отварања (у радијанима)
Θel = вертикални угао отварања (у радијанима)
(1)

Постоје модели код којих се пројекција просторног угла антене на површину приказује као правоугаони профил са дужинама страница једнаким вертикалној и хоризонталној ширини снопа на половини снаге (пирамидални просторни угао), као и модели код којих се он приказује кружно или елиптично на сферној површини (канонски просторни угао).

Потискивање бочних латица

Поред главне латице, у дијаграму зрачења антене јавља се више бочних латица и једна задња латица. Ове појаве су непожељне јер неповољно утичу на усмереност антене и додатно одузимају енергију главној латици. Однос између главне латице и највеће бочне латице назива се потискивање бочних латица. Вредност потискивања бочних латица треба да буде што већа.

Однос напред/назад

Однос напред/назад, који се назива и пригушење уназад, представља однос добитка главне латице при 0° и добитка задње латице при 180°. И овај однос треба да буде што већи.

Слика 3: Апертура је део површине сфере

Ефективна површина антене је део површине сфере,
(click to enlarge: 600·400px = 14 kByte)

Слика 3: Ефективна површина антене је део површине сфере

Ефективна површина антене (апертура)

Важна карактеристика антена назива се ефективна површина антене Ae или, на енглеском, „Antenna Aperture“. Под условом оптималне оријентације и поларизације, максимална пријемна снага коју пријемна антена може да издвоји пропорционална је густини снаге равног таласа који пристиже на месту пријема. Густина снаге таласног фронта представља снагу по јединици површине. Зато фактор пропорционалности има димензију површине, коју антена представља у електромагнетном пољу. Та површина се назива ефективна површина антене Ae и тесно је повезана са усмереношћу антене D, која је код антене без губитака једнака добитку:

D = G·η = 4π · Ae ; Ae = Ka·A где је: η = степен искоришћења антене
λ = таласна дужина
Ae = ефективна површина антене
A = геометријска површина антене
Ka = ефикасност апертуре антене
(2)
λ2

Ова једначина показује веома важну зависност: усмереност антене одређена је њеним геометријским димензијама. Што је површина антене већа, на пример пречник параболичне антене у односу на таласну дужину, то је њена усмереност израженија.

Ефективна површина антене може се дефинисати и за линеарне антене. Она не мора обавезно да се поклапа са геометријским димензијама антене, што је посебно уочљиво код жичаних антена. Однос ове две величине назива се ефикасност апертуре антене Ka. За антене са великим параболичним рефлектором важи Ka = 0,6 … 1,0. Ефективна површина правоугаоног рогастог зрачника димензија a и b нешто је мања од његове геометријске површине a·b.

Ефективна површина антене зависи од расподеле зрачења по геометријској површини антене. Ако је та расподела линеарна, онда је Ka= 1. Међутим, тако висока ефикасност апертуре код линеарне расподеле зрачења истовремено доводи и до веома изражених бочних латица. Ако се бочне латице желе ограничити на вредности прихватљиве за практичну примену, расподела зрачења мора бити нелинеарна, па је тада ефективна површина антене мања од геометријске површине (Ae< A).

Пропусни опсег

Пропусни опсег антене је фреквенцијски опсег у којем антена још увек задовољава захтеве у погледу:

Већина типова антена, због својих резонантних особина, омогућава релативно узак пропусни опсег од око 5 до 10% своје средишње фреквенције (што одговара пропусном опсегу од 100 до 200 MHz при 2 GHz). За веће пропусне опсеге користе се специјалне антене, као што су логаритамско-периодична антена или Вивалдијева антена.

Аутор: Кристијан Волф,
Превод на српски: Александар Г. Ристић>