Зашто је био потребан нови режим?
Слика 1: Одговор транспондера који подржава Mode S (доле) у поређењу са старим транспондером (горе)
Слика 1: Одговор транспондера који подржава Mode S (доле) у поређењу са старим транспондером (горе)
Зашто је био потребан нови режим?
У класичном SSR систему ваздухоплови су се идентификовали само помоћу кода режима A. То је динамички код који додељује земаљски систем, а пилот га подешава на транспондеру. Пошто ваздухоплов током лета пролази кроз различите области надлежности контроле летења, уобичајено је да истом лету различити регионални центри контроле додељују различите кодове.
Међутим, у режиму A систем кодирања обезбеђује само 4096 различитих кодова, а како се ваздушни саобраћај повећава, све је теже сваком ваздухоплову доделити јединствени код у оквиру једног региона ваздушног простора. Ако није могуће доделити јединствене кодове, повећава се ризик да два ваздухоплова буду замењена, што може довести до тога да контрола летења пилотима изда погрешна упутства.
Због тога је ICAO дефинисао систем Mode S, који сваком ваздухоплову додељује 24-битну адресу која се приликом уградње транспондера трајно програмира и омогућава јединствену идентификацију.
Слика 2: Хијерархијски нивои система Mode S
Слика 2: Хијерархијски нивои система Mode S
Слика 2: Хијерархијски нивои система Mode S
Mode S омогућава:
- индивидуално селективно адресирање ваздухоплова — слово „S“ у називу означава селективност — помоћу 24-битне идентификације (= више од 16 милиона кодова). Ваздухоплову се приликом регистрације лета додељује индивидуални код који се током лета више не може мењати.
- побољшан интегритет података провером битова паритета
- прецизнији пренос податка о висини у корацима од 25 стопа (претходна резолуција: 100 стопа)
Mode S подржава две врсте комуникационих услуга (Mode S подмреже)
- Mode S специфичне услуге као посебну особину Mode S упита
(нпр. војну криптографску идентификацију)
- додатне SVC услуге омогућавају интеграцију Mode S подмрежа у општу ATN мрежу.
Систем Mode S представља део опште хијерархијске архитектуре приказане на суседној слици. Једноставније речено, систем Mode S може се сматрати основним протоколом за комуникацију између транспондера у ваздухоплову и секундарног радара на земљи.
Mode S специфични протоколи и услуге не захтевају да целокупна ATN мрежа буде доступна, јер се информације размењују преко посебног локалног SSE интерфејса. Преко овог интерфејса могу се у Mode S упите укључити и информације које потичу од локалних функција.
Стандарди за сва три хијерархијска нивоа дефинисани су ICAO стандардима (Annex 10 Volume III Chapter 9, допуне 71 и даље).
Овим стандардом је прописано:
„Појединачна SSR Mode S адреса мора бити једна од 16.777.214 могућих 24-битних адреса које додељује ICAO, државни орган или друго овлашћено национално регистрационо тело.“
Свако регистрационо тело има сопствени јединствени префикс који се налази на почетку 24-битне адресе. Након тога надлежни орган самостално додељује преостале битове за индивидуалну адресу ваздухоплова регистрованог у тој држави. (Табела расподеле адресних блокова према стању из 2009. године налази се овде.)
Различите државе имају различит број расположивих индивидуалних кодова. На пример, Немачка и Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске могу да изврше по 262.144 регистрације, док Аустрија има само 32.768 регистрација. Сједињене Америчке Државе располажу са 1.048.576 кодова.
Србија има заглавље од 12 бита и преосталих 12 бита за 4.096 могућих регистрација. Због тога регистрација ваздухоплова у Србији има следећи формат: :contentReference[oaicite:0]{index=0} 010011000000 - xxxx xxxx xxxx.
Аутор: Кристијан Волф,
Превод на српски:
Александар Г. Ристић