Структура Земљине атмосфере
Слика 1: Структура Земљине атмосфере
Слика 1: Структура Земљине атмосфере
Слика 1: Структура Земљине атмосфере
Структура Земљине атмосфере
Земљина атмосфера је гасовити омотач Земље који се простире до висине од приближно 2 000 … 3 000 km. Део атмосфере који је важан за простирање таласа простире се до висине од око 500 km и дели се на:
Тропосфера
Тропосфера је најнижи део Земљине атмосфере између површине Земље и висине од приближно 11 km (36 000 ft). Ову област карактерише то што температура приближно линеарно опада са висином до просечно -50°C. У тропосфери се одвијају све временске појаве.
Тропопауза је гранични слој између тропосфере и стратосфере и у умереним географским ширинама налази се на просечној висини од десет до дванаест километара. Она раздваја тропосферу, у којој се одвијају временске појаве, од мирније стратосфере изнад ње. У тропопаузи владају веома јаки ветрови, познати као млазне струје (Jet Streams), које често достижу брзине до 400 km/h. У овом слоју могуће је веома економично обављати далекометни ваздушни саобраћај.
Стратосфера
Стратосфера, која се простире између 11 и 80 km, у свом доњем делу има област са готово константном температуром између -40 и -50°C. У овој области формира се озонски омотач, чија је највећа концентрација озона на висини од око 25 km, а који се простире до температурног максимума од приближно +50°C на висини од 60 km.
Озонски омотач апсорбује велики део ултраљубичастог зрачења које долази са Сунца и штетно је за живе организме.
Јоносфера
У највишем делу стратосфере, након температурног максимума на висини од 60 km, температура поново нагло опада и достиже минимум на око 80 km висине. Ту почиње јоносфера, која се простире до приближно 600 km.
У овом највишем делу Земљине атмосфере, под дејством високоенергетског Сунчевог зрачења (UV и гама-зрачења), велики део неутралних молекула ваздуха стално се јонизује, одакле потиче и назив јоносфера. То значи да се под утицајем овог зрачења електрони издвајају из атомских веза, тако да се јоносфера у великом делу састоји од слободних електрона (негативних наелектрисања) и позитивно наелектрисаних атомских остатака, односно јона. Карактеристична расподела густине електрона по слојевима означава се словима D, E, F1 и F2.
Највећа густина јонизације јавља се у слоју F2 на висини од приближно 300 km. Густина електрона у јонизованим слојевима јоносфере мења се у зависности од доба дана, годишњег доба и активности Сунчевих пега. Током дана формирају се сва четири слоја D, E, F1 и F2, који у већој или мањој мери апсорбују ултраљубичасто Сунчево зрачење. Преостали део UV-зрачења који прође кроз њих задржава озонски омотач у стратосфери. Ноћу слојеви D, E и F1 готово потпуно нестају, док од снажно јонизованог слоја F2 остаје значајан део и током ноћи.
D-слој рефлектује електромагнетне таласе у области дугих таласа око 50 kHz. Таласи краћих таласних дужина у D-слоју се пригушују.
E-слој почиње да се формира при изласку Сунца и око поднева достиже највећу густину електрона, али ни током ноћи не нестаје у потпуности. Изнад њега се често може уочити E2-слој.
Es-слој (спорадични E-слој) јавља се ноћу у вези са поларном светлошћу у облику покретних облака јона. Он често омогућава неочекиване, а понекад и нежељене радио-везе.
F2-слој има посебан практични значај, јер се услед веома споре рекомбинације електрона и позитивно наелектрисаних јона одржава и током ноћи. Његова својства у великој мери зависе од Сунчеве активности.
Аутор: Кристијан Волф,
Превод на српски:
Још нико