www.radartutorial.eu www.radartutorial.eu Основе радарске технологије

Бистатички радарски поступак

Графика: један радар емитује сигнал, а одјек од хеликоптера прима други радар који се налази на другој локацији.

Слика 1: Два радара раде бистатички када међусобно примају одјекнуте сигнале

Бистатички радарски поступак

У принципу, предајник и пријемник код већине радара користе исту антену у временски подељеном режиму рада, па се такав радар назива „моностатички радар”. Бистатички радар састоји се од једне предајне станице и једне или више пријемних станица, између којих постоји веће међусобно растојање и значајан бочни угаони размак. Због тога се, на пример, моностатички радар релативно лако може надоградити у бистатички постављањем додатних пријемних тачака. Чак се и од два моностатичка радара која раде на истој фреквенцији може формирати бистатички радарски систем.

Код бистатичког радара постоји веће растојање између предајника и пријемника, а најчешће и значајно одступање по азимуту. На тај начин се сигнал може примити чак и онда када геометрија рефлектујућег објекта не усмерава енергију или усмерава само веома малу количину енергије ка моностатичком радару (стелт технологија!).

Практичан значај овај поступак има пре свега код метеоролошких радара. У Институту за физику атмосфере Немачког центра за ваздухопловство и космонаутику (DLR) у Оберпфафенхофену већ неколико година примењује се бистатички радарски поступак. (www.pa.op.dlr.de/poldirad/)

Међутим, и војна примена има одређен значај. Такозвани „полуактивни“ поступак самонавођења циља, на пример код ракетног система ПВО „HAWK“, у суштини представља бистатички радарски систем!

Синхронизација пријемника врши се пријемом директног сигнала предајника преко бочних латица предајне антене. Информација о бочном углу може се израчунати након утврђивања тренутка пријема главне латице.

Пошто се лопатице ротора свих хеликоптера окрећу приближно истом брзином (врхови лопатица достижу брзине близу брзине звука), постоје карактеристични спектри Доплерове фреквенције, који чак омогућавају закључке о положају у лету и курсу хеликоптера!

Једна тактичка идеја током рата на Косову вероватно је била да предајна станица, смештена изван (техничког или политичког) домета противничког оружја, озрачује летелицу, док друга станица само пасивним пријемом може да обезбеди навођење система ПВО. Метарски радари као што су P-18 или P–12 посебно су погодни за овакву конфигурацију. Поред тога, ефекат смањене уочљивости на веома ниским фреквенцијама не само да је неефикасан, већ је услед резонанције (Мијево расејање!) готово безначајан.

Бистатички радар

Слика 2: бистатички радар у метарском опсегу таласних дужина

Пошто је још један аспект стелт технологије и обликовање летелице тако да се већи део одбијене енергије усмерава бочно, а не назад ка предајнику, то додатно погодује бистатичком распореду извиђачког система.

Оптимална комбинација била би, на пример, када би P-18 са за метарски опсег релативно уским антенским дијаграмом од 6° радила у режиму предаје са удаљености од око 60 km, дакле потпуно уобичајено, док би P–12 (са нешто ширим антенским дијаграмом од 10°), са заустављеном антеном и искљученим предајником, регистровала очекивани правац налета са удаљености од око 20 km. На тај начин је могуће навођење ракета чак и без сложене рачунарске технике. А ако ракетна станица за навођење почне да емитује тек након лансирања ракете, за реакцију је често већ прекасно. (Пилот би можда могао да избегне једну ракету, али су се лансирале три ракете у размаку од једне секунде!)

Аутор: Кристијан Волф,
Превод на српски: Александар Г. Ристић