Структура суперхетеродинског пријемника
Да би се из високофреквентног пријемног сигнала добила нискофреквентна информација, пријемни сигнал мора да се демодулише. Међутим, пријемни сигнал је веома слаб, а диоди је за рад потребан одређени минимални ниво улазног сигнала. (Због тога ова врста пријемника може да ради само у близини веома снажних предајника.)
Зато се користи високофреквентни претпојачавач, који смањује минималну потребну пријемну снагу и тиме повећава домет. Овај претпојачавач мора да буде веома ускопојасан, како би појачавао само фреквенцију која нам је потребна.
Међутим, на тај начин можемо да примамо само једну фреквенцију. Искрено речено, то је прилично мало! Зато ћемо високофреквентни претпојачавач једноставно учинити подесивим помоћу обртног кондензатора.
Али ни то још није довољно.
Потребно нам је веће појачање.
Пошто не желимо истовремено да окрећемо два дугмета, она морају бити механички међусобно повезана.
Али опрез!
Сви појачавачи морају бити добро оклопљени!
На високим фреквенцијама свака нешто дужа жица постаје предајна антена.
Пријемна антена поново прихвата ту емитовану енергију,
па се цео систем самопобуђује, почиње да осцилује и осетљиви пријемник постаје снажан предајник!
Теоријски, овај принцип може да се проширује све док...
... оклопљење механизма за подешавање не престане да буде ефикасно
и поново не дође до повратне спреге!
Ако се одустане од могућности подешавања и обртни кондензатори замене тример-кондензаторима, који се само једном фабрички подесе на резонанцију, онда се цео низ појачавача може лакше оклопити. Тада би следеће коло функционисало:
Штета је што можемо да примамо само једну фреквенцију. Али за ту једну фреквенцију пријемник је веома осетљив!
А шта ако се сада овај „једноканални пријемник” подеси на фреквенцију на којој нема много сигнала, а испред њега се постави подесиви претварач фреквенције, односно конвертор, чија излазна фреквенција као разлика између улазне фреквенције и фреквенције осцилатора увек остаје константна?
... онда смо изумели суперхетеродински пријемник!!!
Али немојте одмах трчати у патентни завод:
Суперхетеродински пријемник, који је у оригиналу назван „Supersonic Heterodyne Receiver”,
развио је Едвин Армстронг још 1918. године.
Аутор: Кристијан Волф,
Превод на српски:
Александар Г. Ристић>